Ну что, Странник, может, в Мазандеран махнем? К дэвицам?
Ну что, Странник, может, в Мазандеран махнем? К дэвицам?
Био један цар па имао три сина. Једном најстарији син пође у лов, па како изиђе иза града, скочи зец иза грма а он за њим, те овамо те онамо док утече зец у једну рекавицу (воденицу), а царев син за њим, кад тамо, а то не био зец него аждаја, па дочека царева сина те га прождере. Кад после тога прође неколико дана а царев син не долази куhи, стану се чудити шта би то било да га нема. Онда пође средњи син у лов, па како изиђе иза града, а зец скочи иза грма а царев син за њим, те овамо те онамо док утече зец у ону рекавицу, а царев син за њим, кад тамо, а то не био зец него аждаја, па га дочека те прождере. Кад после тога прође неколико дана а цареви синови не долазе натраг ниједан, забрине се сав двор.
Онда и трећи син пође у лов, не би ли и браћу нашао. Како изиђе иза града, опет скочи зец иза грма, а царев син за њим, те овамо те онамо док утече зец у ону рекавицу. А царев син не хтедне ићи за њим, него пође да тражи другога лова говорећи у себи: "Кад се вратим, наћи ћу ја тебе." Потом ходајући дуго по планини, не нађе ништа, па се онда врати у ону рекавицу, кад тамо, али у рекавици једна баба. Царев син јој назове Бога: "Помози бог, бако!" А баба му прихвати: "Бог ти помогао, синко!" Онда је запита царев син: "Где је, бако, мој зец?" А она му одговори: "Мој синко, није оно зец, него је оно аждаја. Толики свет помори и затоми." Чујући то царев син, мало се забрине, па рече баби: "Шта ћемо сад? Ту су ваљда и моја два брата пропала." Баба му одговори: "Јесу богме; али није фајде, него, синко, иди кући, док ниси и ти за њима." Онда јој он рече: "Бако, знаш ли шта је? Ја знам да си и ти рада да се опростиш те напасти." А бабаму се утече у реч: "О, мој синко, како не бих! И мене је тако ухватила, али сад се нема куд." Онда он настави: "Слушај добро што ћу ти казати. Кад дође аждаја, питај је куда иде и где је њезина снага, па све љуби оно место где ти каже да јој је снага, као од милине, докле је искушаш, па ћеш ми после казати кад дођем."
После царев син отиде у двор, а баба остане у рекавици. Кад дође аждаја, стане је баба питати: "Та где си забога? Куда тако далеко идеш? Никад нећеш да ми кажеш куда идеш." А аждаја јој одговори: "Е, моја бако, далеко ја идем." Онда јој се баба стане умиљавати: "А зашто тако далеко идеш? Кажи ми где је твоја снага. Ја да знам где је твоја снага, ја не знам шта бих радила од милине, све бих оно место љубила." На то се аждаја насмеје па јој рече: "Онде је моја снага у оном огњишту." Онда баба притисне грлити и лубити огњиште, а аждаја кад то види, удари у смех па јој рече: "Луда жено, није ту моја снага. Моја је снага у оном дрвету пред кућом." Онда баба опет притисне грлити и љубити дрво, а аждаја опет у смех па јој рече: "Прођи се, луда жено, није ту моја снага." Онда баба запита: "Да где је?" А аждаја стане казивати: "Моја је снага далеко, не можеш ти тамо отићи. Чак у другоме царству код царева града има једно језеро, у оном језеру има једна аждаја, а у аждаји вепар, а у вепру зец, а у зецу голуб, а у голубу врабац, у ономе је врапцу моја снага." Баба кад то чује, рече аждаји: "То је богме далеко, то ја не могу љубити."
Сутрадан кад аждаја отиде из рекавице, царев син дође к баби, па му баба каже све што је чула од аждаје. Онда он отиде кући, па се преруши: обуче пастирске хаљине и узме пастирски штап у руке, те се начини пастир па пође у свет. Идући тако од села до села и од града до града најпосле дође у друго царство и у царев град, под којим је у језеру била аждаја. Дошавши у онај град стане распитивати коме треба пастир. Грађани му кажу да треба цару. Онда он управо к цару. Пошто га пријаве, пусти га цар преда се, па га запита: "Хоћеш ли чувати овце?" А он одговори: "Хoћу, светла круно!" Онда га цар прими и стане га световати и учити: "Има овде једно језеро, и покрај језера врло лепа паша, па како изјавиш овце, оне одмах иду онамо те се развале око језера, али који год чобан тамо отиде, онај се више не враћа натраг; зато, синко, кажем ти, недај овцама на вољу куд оне хоће, него држи куда ти хоћеш." Царев син захвали цару, па се оправи и изјави овце, и узме са собом још два хрта што могу зеца у пољу стићи, и једнога сокола што може сваку тицу ухватити, и понесе гајде. Како он изјави овце, одмах их пусти к језеру, а овце како дођу на језеро, одмах се развале око језера, а царев син метне сокола на једну кладу а хрте и гајде под кладу, па засуче гаће и рукаве те загази у језеро па стане викати: "О, аждајо, о, аждајо, та изиђи ми данас на мејдан да се огледамо, ако жена ниси!" Аждаја се одзове: "Сад ћу, царев сине, сад." Малочас, ето ти аждаје: велика је, страшна је, гадна је! Како аждаја изиђе, ухвати се с њим попојаске, па се понеси летни дан до подне. А кад подне пригреје, онда рече аждаја: "Та пусти ме, царев сине, да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небеске висине." А царев јој син одговори: "Бре, аждајо, не копај трица; да је мени царева девојка да ме пољуби у чело, још бих те више бацио." аждаја се на то одмах отпусти од њега и отиде у језеро. Кад буде пред вече, он се лепо умије и оправи, сокола метне на раме а хрте уза се а гајде под пазухо па крене овце и пође у град свирајућиу гајде. Кад дође у град, сав се град слегне као на чудо где он дође а пре ниједан чобан није могао доћи с онога језера.
Сутрадан царев син оправи се опет, и пође с овцама управо к језеру. А цар пошље за њим два коњаника да иду крадом да виде шта он ради, те се они попну на једну високу планину откуда ће добро видети. А чобан како дође, метне хрте и гајде под кладу ону, а сокола на њу, па засуче гaћe и рукаве те загази у језеро па повиче: "О, аждајо, о, аждајо, изиђи ми на мејдан да се још огледамо, ако жена ниси." Аждаја му се одзове: "Сад ћу, царев сине, сад." Малочас, ето ти аждаје: велика је, страшна је, гадна је! Па се ухвате попојаске те се понеси летни дан до подне. А кад подне пригреје, онда рече аждаја: "Та пусти ме, царев сине, да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небеске висине." А царев јој син одговори: "Бре, аждајо, не копај трица; да је мени царева девојка да ме пољуби у чело, још бих те више бацио." Аждаја се на то одмах отпусти од њега и отиде у језеро. Кад буде пред ноћ, царев син крене овце као и пре, па кући свирајући у гајде. Кад уђе у град, сав се град усколеба и стане се чудити где чобан долази кући свако вече, што пре ниједан није могао. Она два коњика још су пре од царевога сина била дошла у двор и приповедила цару све по реду шта су чули и видели. Сад кад цар виде чобана где се врати кући, одмах дозове к себи своју кћер и каже јој све шта је и како је. "Него," вели, "сутра да идеш с чобанином на језеро, да га пољубиш у чело." Она кад то чује, бризне плакати и стане се молити оцу: "Нигде никога немаш до мене једину па и за мене не мариш да погинем." Тада је отац узме слободити и храбрити: "Не бој се, кћери моја, видиш, ми променисмо толике чобане, па који год изиђе на језеро, ни један се не врати, а он ево два дана како се с аждајом бори, па му ништа не науди. Ја се уздам у бога да он може ту аждају свладати, само иди сутра с њиме, е да би нас опростио те напасти што толики свет помори."
Кад ујутру бео дан освану, дан освану и сунце ограну, уста чобан, уста и девојка, па се сташе опремати на језеро. Чобанин је весео, веселији него игда, а девојка царева тужна, сузе пролива, па је чобан теши: "Госпођо секо, ја те молим немој плакати, само учини што речем, кад буде време, ти притрчи и мене пољуби па се не бој." Кад пођоше и кретоше овце, чобан путем једнако весео, свирау гајде весело, а девојка иде покрај њега па једнако плаче, а он ка што пусти дулац па се окрене њојзи: "Не плачи, зато, не бој се ништа." Кад дођу на језеро, овце се одмах развале око језера, а царев син метне сокола на кладу а хрте и гајде пода њу, па засуче гаће и рукаве па загази у воду и повиче: "О, аждајо, о, аждајо, изиђи ми на мејдан да се још огледамо, ако жена ниси!" Аждаја се одзове: "Сад ћу, царев сине, сад." Малочас, ето ти аждаје, велика је, страшна је, гадна је! Како изиђе, ухвате се попојаске па се понеси летни дан до подне. А кад подне пригреје, тада беседи аждаја: "Та пусти ме, царев сине, да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небеске висине." А царев јој син одговори: "Бре, аждајо, не копај трица; да је мени царева девојка да ме пољуби у чело, још бих те више бацио." Како он то рече, а царева девојка притрчи и пољуби га у образ, у око и у чело. Онда он махне аждајом и баци је у небеске висине, те аждаја кад падне на земљу сва се на комаде разбије, а како се она на комаде разбије, скочи из ње дивљи вепар, па нагне бегати, а царев син викне на чобанске псе: "Држи! Не дај!" А пси скоче те за њим, па га стигну, и одмах га растргну, али из вепра скочи зец, па нагне преко поља, а царев син пусти хрте: "Држи! Не дај!" А хрти за зецом те га ухвате и одмах растргну, али из зеца полети голуб, а царев син пусти сокола те соко ухвати голуба и донесе царевоме сину у руке. Царев син узме голуба те га распори, а то у голубу врабац, а он држ врапца. Кад ухвати врапца, рече му: "Сад да ми кажеш где су моја браћа." А врабац му одговори: "Хоћу, само ми немој ништа учинити. Одмах иза града твојега оца има једна рекавица, и у оној рекавици имају три шибљике; подсеци оне три шибљике, па удри њима по корену; одмах ћe cе отворити гвоздена врата од великога подрума, у ономе подруму има толико људи и старих и младих, и богатих и сиромаха, и малих и великих, и жена и девојака, да можеш населити читаво царство; онде су и твоја браћа." Кад врабац то све искаже, царев га син одмах за врат те удави. Цар главом бијаше изишао и попео се на ону планину откуда су они коњаници гледали чобана, те и он гледао све што је било. Пошто чобан тако дође главе аждаји, почне се и сутон хватати, и он се лепо умије, узме сокола на раме а хрте уза се, а гајде под пазухо, па свирајући крене овце и пође двору цареву, а девојка поред њега још у страху. Кад дођу у град, сав се град слегне као на чудо. Цар који је све његово јунаштво гледао с планине, дозове га преда се па му да своју кћер, те с места у цркву па их венчају и учине весеље за недељу дана. Потом се царев син каже ко је он и откуд је, а цар се онда и сав град још већма обрадује, па пошто царев син навали да иде својој кући, цар му да многе пратиоце и оправи га на пут.
Кад буду код оне рекавице, царев син заустави све пратиоце па уђе унутра те подсече оне три шибљике, и удари њима по корену, а гвоздена се врата одмах отворе, кад тамо, а то у подруму свет божји. Онда царев син заповеди да сви излазе један по један и да иду куд је коме драго, а он стане на врата. Излазећи тако један за другим, ето ти и браће његове; он се с њима загрли и ижљуби. Кад већ сав народ изиђе, захвале му што их је попуштао и избавио и отиду сваки својој кући. А он са својом браћом и младом отиде кући своме оцу, и онде је живео и царовао до свога века.
Once upon a time there lived an emperor who had three sons. They were all fine young men, and fond of hunting, and scarcely a day passed without one or other of them going out to look for game.
One morning the eldest of the three princes mounted his horse and set out for a neighbouring forest, where wild animals of all sorts were to be found. He had not long left the castle, when a hare sprang out of a thicket and dashed across the road in front. The young man gave chase at once, and pursued it over hill and dale, till at last the hare took refuge in a mill which was standing by the side of a river. The prince followed and entered the mill, but stopped in terror by the door, for, instead of a hare, before him stood a dragon, breathing fire and flame. At this fearful sight the prince turned to fly, but a fiery tongue coiled round his waist, and drew him into the dragon's mouth, and he was seen no more.
A week passed away, and when the prince never came back everyone in the town began to grow uneasy. At last his next brother told the emperor that he likewise would go out to hunt, and that perhaps he would find some clue as to his brother's disappearance. But hardly had the castle gates closed on the prince than the hare sprang out of the bushes as before, and led the huntsman up hill and down dale, till they reached the mill. Into this the hare flew with the prince at his heels, when, lo! instead of the hare, there stood a dragon breathing fire and flame; and out shot a fiery tongue which coiled round the prince's waist, and lifted him straight into the dragon's mouth, and he was seen no more.
Days went by, and the emperor waited and waited for the sons who never came, and could not sleep at night for wondering where they were and what had become of them. His youngest son wished to go in search of his brothers, but for long the emperor refused to listen to him, lest he should lose him also. But the prince prayed so hard for leave to make the search, and promised so often that he would be very cautious and careful, that at length the emperor gave him permission, and ordered the best horse in the stables to be saddled for him.
Full of hope the young prince started on his way, but no sooner was he outside the city walls than a hare sprang out of the bushes and ran before him, till they reached the mill. As before, the animal dashed in through the open door, but this time he was not followed by the prince. Wiser than his brothers, the young man turned away, saying to himself: 'There are as good hares in the forest as any that have come out of it, and when I have caught them, I can come back and look for you.'
For many hours he rode up and down the mountain, but saw nothing, and at last, tired of waiting, he went back to the mill. Here he found an old woman sitting, whom he greeted pleasantly.
'Good morning to you, little mother,' he said; and the old woman answered: 'Good morning, my son.'
'Tell me, little mother,' went on the prince, 'where shall I find my hare?'
'My son,' replied the old woman, 'that was no hare, but a dragon who has led many men hither, and then has eaten them all.' At these words the prince's heart grew heavy, and he cried, 'Then my brothers must have come here, and have been eaten by the dragon!'
'You have guessed right,' answered the old woman; 'and I can give you no better counsel than to go home at once, before the same fate overtakes you.'
'Will you not come with me out of this dreadful place?' said the young man.
'He took me prisoner, too,' answered she, 'and I cannot shake off his chains.'
'Then listen to me,' cried the prince. 'When the dragon comes back, ask him where he always goes when he leaves here, and what makes him so strong; and when you have coaxed the secret from him, tell me the next time I come.'
So the prince went home, and the old woman remained in the mill, and as soon as the dragon returned she said to him:
'Where have you been all this time — you must have travelled far?'
'Yes, little mother, I have indeed travelled far.' answered he. Then the old woman began to flatter him, and to praise his cleverness; and when she thought she had got him into a good temper, she said: 'I have wondered so often where you get your strength from; I do wish you would tell me. I would stoop and kiss the place out of pure love!' The dragon laughed at this, and answered:
'In the hearthstone yonder lies the secret of my strength.'
Then the old woman jumped up and kissed the hearth; whereat the dragon laughed the more, and said:
'You foolish creature! I was only jesting. It is not in the hearthstone, but in that tall tree that lies the secret of my strength.' Then the old woman jumped up again and put her arms round the tree, and kissed it heartily. Loudly laughed the dragon when he saw what she was doing.
'Old fool,' he cried, as soon as he could speak, 'did you really believe that my strength came from that tree?'
'Where is it then?' asked the old woman, rather crossly, for she did not like being made fun of.
'My strength,' replied the dragon, 'lies far away; so far that you could never reach it. Far, far from here is a kingdom, and by its capital city is a lake, and in the lake is a dragon, and inside the dragon is a wild boar, and inside the wild boar is a pigeon, and inside the pigeon a sparrow, and inside the sparrow is my strength.' And when the old woman heard this, she thought it was no use flattering him any longer, for never, never, could she take his strength from him.
The following morning, when the dragon had left the mill, the prince came back, and the old woman told him all that the creature had said. He listened in silence, and then returned to the castle, where he put on a suit of shepherd's clothes, and taking a staff in his hand, he went forth to seek a place as tender of sheep.
For some time he wandered from village to village and from town to town, till he came at length to a large city in a distant kingdom, surrounded on three sides by a great lake, which happened to be the very lake in which the dragon lived. As was his custom, he stopped everybody whom he met in the streets that looked likely to want a shepherd and begged them to engage him, but they all seemed to have shepherds of their own, or else not to need any. The prince was beginning to lose heart, when a man who had overheard his question turned round and said that he had better go and ask the emperor, as he was in search of some one to see after his flocks.
'Will you take care of my sheep?' said the emperor, when the young man knelt before him.
'Most willingly, your Majesty,' answered the young man, and he listened obediently while the emperor told him what he was to do.
'Outside the city walls,' went on the emperor, 'you will find a large lake, and by its banks lie the richest meadows in my kingdom. When you are leading out your flocks to pasture, they will all run straight to these meadows, and none that have gone there have ever been known to come back. Take heed, therefore, my son, not to suffer your sheep to go where they will, but drive them to any spot that you think best.'
With a low bow the prince thanked the emperor for his warning, and promised to do his best to keep the sheep safe. Then he left the palace and went to the market-place, where he bought two greyhounds, a hawk, and a set of pipes; after that he took the sheep out to pasture. The instant the animals caught sight of the lake lying before them, they trotted off as fast as their legs would go to the green meadows lying round it. The prince did not try to stop them; he only placed his hawk on the branch of a tree, laid his pipes on the grass, and bade the greyhounds sit still; then, rolling up his sleeves and trousers, he waded into the water crying as he did so: 'Dragon! dragon! if you are not a coward, come out and fight with me!' And a voice answered from the depths of the lake:
'I am waiting for you, O prince'; and the next minute the dragon reared himself out of the water, huge and horrible to see. The prince sprang upon him and they grappled with each other and fought together till the sun was high, and it was noonday. Then the dragon gasped:
'O prince, let me dip my burning head once into the lake, and I will hurl you up to the top of the sky.' But the prince answered, 'Oh, ho! my good dragon, do not crow too soon! If the emperor's daughter were only here, and would kiss me on the forehead, I would throw you up higher still!' And suddenly the dragon's hold loosened, and he fell back into the lake.
As soon as it was evening, the prince washed away all signs of the fight, took his hawk upon his shoulder, and his pipes under his arm, and with his greyhounds in front and his flock following after him he set out for the city. As they all passed through the streets the people stared in wonder, for never before had any flock returned from the lake.
The next morning he rose early, and led his sheep down the road to the lake. This time, however, the emperor sent two men on horseback to ride behind him, with orders to watch the prince all day long. The horsemen kept the prince and his sheep in sight, without being seen themselves. As soon as they beheld the sheep running towards the meadows, they turned aside up a steep hill, which overhung the lake. When the shepherd reached the place he laid, as before, his pipes on the grass and bade the greyhounds sit beside them, while the hawk he perched on the branch of the tree. Then he rolled up his trousers and his sleeves, and waded into the water crying:
'Dragon! dragon! if you are not a coward, come out and fight with me!' And the dragon answered:
'I am waiting for you, O prince,' and the next minute he reared himself out of the water, huge and horrible to see. Again they clasped each other tight round the body and fought till it was noon, and when the sun was at its hottest, the dragon gasped:
'O prince, let me dip my burning head once in the lake, and I will hurl you up to the top of the sky.' But the prince answered:
'Oh, ho! my good dragon, do not crow too soon! If the emperor's daughter were only here, and would kiss me on the forehead, I would throw you up higher still!' And suddenly the dragon's hold loosened, and he fell back into the lake.
As soon as it was evening the prince again collected his sheep, and playing on his pipes he marched before them into the city. When he passed through the gates all the people came out of their houses to stare in wonder, for never before had any flock returned from the lake.
Meanwhile the two horsemen had ridden quickly back, and told the emperor all that they had seen and heard. The emperor listened eagerly to their tale, then called his daughter to him and repeated it to her.
'To-morrow,' he said, when he had finished, 'you shall go with the shepherd to the lake, and then you shall kiss him on the forehead as he wishes.'
But when the princess heard these words, she burst into tears, and sobbed out:
'Will you really send me, your only child, to that dreadful place, from which most likely I shall never come back?'
'Fear nothing, my little daughter, all will be well. Many shepherds have gone to that lake and none have ever returned; but this one has in these two days fought twice with the dragon and has escaped without a wound. So I hope to-morrow he will kill the dragon altogether, and deliver this land from the monster who has slain so many of our bravest men.'
Scarcely had the sun begun to peep over the hills next morning, when the princess stood by the shepherd's side, ready to go to the lake. The shepherd was brimming over with joy, but the princess only wept bitterly. 'Dry your tears, I implore you,' said he. 'If you will just do what I ask you, and when the time comes, run and kiss my forehead, you have nothing to fear.'
Merrily the shepherd blew on his pipes as he marched at the head of his flock, only stopping every now and then to say to the weeping girl at his side:
'Do not cry so, Heart of Gold; trust me and fear nothing.' And so they reached the lake.
In an instant the sheep were scattered all over the meadows, and the prince placed his hawk on the tree, and his pipes on the grass, while he bade his greyhounds lie beside them. Then he rolled up his trousers and his sleeves, and waded into the water, calling:
'Dragon! dragon! if you are not a coward, come forth, and let us have one more fight together.' And the dragon answered: 'I am waiting for you, O prince'; and the next minute he reared himself out of the water, huge and horrible to see. Swiftly he drew near to the bank, and the prince sprang to meet him, and they grasped each other round the body and fought till it was noon. And when the sun was at its hottest, the dragon cried:
'O prince, let me dip my burning head in the lake, and I will hurl you to the top of the sky.' But the prince answered:
'Oh, ho! my good dragon, do not crow too soon! If the emperor's daughter were only here, and she would kiss my forehead, I would throw you higher still.'
Hardly had he spoken, when the princess, who had been listening, ran up and kissed him on the forehead. Then the prince swung the dragon straight up into the clouds, and when he touched the earth again, he broke into a thousand pieces. Out of the pieces there sprang a wild boar and galloped away, but the prince called his hounds to give chase, and they caught the boar and tore it to bits. Out of the pieces there sprang a hare, and in a moment the greyhounds were after it, and they caught it and killed it; and out of the hare there came a pigeon. Quickly the prince let loose his hawk, which soared straight into the air, then swooped upon the bird and brought it to his master. The prince cut open its body and found the sparrow inside, as the old woman had said.
'Now,' cried the prince, holding the sparrow in his hand, 'now you shall tell me where I can find my brothers.'
'Do not hurt me,' answered the sparrow, 'and I will tell you with all my heart.' Behind your father's castle stands a mill, and in the mill are three slender twigs. Cut off these twigs and strike their roots with them, and the iron door of a cellar will open. In the cellar you will find as many people, young and old, women and children, as would fill a kingdom, and among them are your brothers.'
By this time twilight had fallen, so the prince washed himself in the lake, took the hawk on his shoulder and the pipes under his arm, and with his greyhounds before him and his flock behind him, marched gaily into the town, the princess following them all, still trembling with fright. And so they passed through the streets, thronged with a wondering crowd, till they reached the castle.
Unknown to anyone, the emperor had stolen out on horseback, and had hidden himself on the hill, where he could see all that happened. When all was over, and the power of the dragon was broken for ever, he rode quickly back to the castle, and was ready to receive the prince with open arms, and to promise him his daughter to wife. The wedding took place with great splendour, and for a whole week the town was hung with coloured lamps, and tables were spread in the hall of the castle for all who chose to come and eat. And when the feast was over, the prince told the emperor and the people who he really was, and at this everyone rejoiced still more, and preparations were made for the prince and princess to return to their own kingdom, for the prince was impatient to set free his brothers.
The first thing he did when he reached his native country was to hasten to the mill, where he found the three twigs as the sparrow had told him. The moment that he struck the root the iron door flew open, and from the cellar a countless multitude of men and women streamed forth. He bade them go one by one wheresoever they would, while he himself waited by the door till his brothers passed through. How delighted they were to meet again, and to hear all that the prince had done to deliver them from their enchantment. And they went home with him and served him all the days of their lives, for they said that he only who had proved himself brave and faithful was fit to be king.
Жил царь, и было у него три сына. Однажды старший сын поехал на охоту, и, как выехал он из города, выскочил заяц из кустов. Он за ним, туда-сюда, пока заяц не забежал на водяную мельницу. Царевич за ним. Вбежал он туда, но то был не заяц, а аждая. Схватила она царевича и проглотила.
Когда прошло несколько дней и царевич домой не вернулся, стали думать, что же такое с ним случилось. Поехал на охоту средний сын, и, как выехал он из города, выскочил заяц из кустов. Царевич за ним, туда-сюда, пока заяц не забежал на ту же мельницу. Царевич за ним. Вбежал он туда, но то был не заяц, а аждая. Схватила она царевича и проглотила.
Когда прошло несколько дней и из царевичей никто не вернулся, растревожился весь двор. Тогда и третий сын поехал на охоту: может, и братьев удастся отыскать? Как выехал он из города, снова выскочил заяц из кустов. Царевич за ним, туда-сюда, пока заяц не забежал на ту же мельницу. Но царевич не захотел идти туда за ним и пошел искать другой добычи. «Когда ворочусь, найду тебя», — сказал он себе.
Долго он бродил по горам, не нашел никакой добычи и вернулся к той же самой мельнице. Вошел он туда, а там старуха. Царевич ей пожелал:
— Бог в помощь, бабушка!
А старуха ответила:
— Помогай тебе боже, сынок! Тогда царевич спросил ее:
— А где же, бабушка, мой заяц? А она ему ответила:
— Сыночек, не заяц то, а аждая. Сколько людей извела она и погубила!
Услыхал это царевич, малость растревожился и сказал старухе:
— Что же теперь делать? Тут, должно быть, и мои два брата пропали.
Старуха ему ответила:
— Ей-богу, тут, но что толку говорить, поезжай-ка домой, пока и ты не отправился вслед за ними.
Тогда он говорит ей:
— Послушай, бабушка, сдается мне, что и ты была бы рада избавиться от этой напасти.
Старуха тут же его перебила:
— Ах, сыночек, как не рада! И меня она тоже поймала, теперь вот и деться некуда.
Тогда он продолжил:
— Слушай хорошенько, что я тебе скажу. Когда прилетит аждая, спроси, куда она исчезает и в чем ее сила, да все целуй то место, про какое она тебе скажет, что в нем сила, целуй будто от радости, пока не выведаешь. Я потом заеду, и ты мне скажешь.
Царевич поехал домой, а старуха осталась на мельнице.
Воротилась аждая, начала ее старуха расспрашивать:
— И где же ты бываешь? И куда же так далеко улетаешь? Никогда ты мне не говорила, куда уходишь.
А аждая ей отвечала:
— Э, бабушка, далече я бываю.
Тогда старуха давай к ней подлащиваться:
— А почему ты так далеко улетаешь? Скажи мне, в чем твоя сила? Кабы ведала я, где твоя сила, не знаю, что бы сделала от радости, все бы это место целовала.
Ажлая рассмеялась и говорит:
— Моя сила в очаге.
Старуха кинулась обнимать и целовать очаг, а аждая, как завидела это, расхохоталась и сказала ей:
— Глупая ты баба, не там моя сила. Моя сила вон в том дереве перед домом.
Старуха опять кинулась обнимать и целовать дерево, а аждая опять давай хохотать, да и говорит:
— Брось, глупая баба, не там моя сила. Тогда старуха спросила:
— Да где же?
А аждая стала рассказывать:
— Моя сила далеко, тебе туда не добраться. В другом царстве, у стольного города есть озеро, в том озере аждая, а в аждае кабан, а в кабане заяц, а в зайце голубь, а в голубе воробей, и в том воробье моя сила.
Услышала то старуха, говорит аждае:
— Ну, это так далеко, что мне ее не поцеловать.
Наутро, когда аждая улетела с мельницы, к старухе приехал царевич, и она передала ему все, что услышала от аждаи. Он вернулся домой, переоделся пастухом, взял в руки пастуший посох, да и пошел по свету. Шел он от села к селу, от города к городу, наконец пришел в другое царство, в стольный город, где неподалеку в озере аждая жила. Стал он в городе расспрашивать, кому нужен пастух. Горожане говорят, что царю нужен, пошел он прямо к царю. Известили о нем царя, царь его сразу пустил пред свои светлые очи и спросил:
— Хочешь пасти овец? А он ответил:
— Хочу, светлая корона.
Нанял его царь и начал наставлять да учить:
— Есть здесь озеро и возле озера прекрасное пастбище. Как овец выгонят, они туда идут и разбредаются вокруг озера, но какой пастух ни пойдет к озеру, назад уже не возвращается. Потому, сынок, говорю тебе: не давай овцам воли, чтоб они шли, куда им захочется, а гони туда, куда тебе нужно.
Царевич поблагодарил царя, собрался и погнал овец, да взял с собою двух гончих псов, что могут догнать в поле зайца, и одного сокола, что может поймать любую птицу, взял и волынку. Выгнал он овец и сразу же погнал их к озеру, а овцы, как пришли к озеру, тотчас разбрелись вокруг него. Царевич посадил сокола на колодину, собак и волынку укрыл у колодины, засучил штаны и рукава, забрел в озеро и стал кричать:
— Эй, аждая, аждая! А ну выходи на поединок померяться силой, коли ты не баба!
Ажлая отозвалась:
— Иду, царевич, иду.
Прошло немного времени, и вот показалась аждая огромная, страшная, мерзкая! Как аждая вышла, ухватались они за пояса и боролись летний день до полудня. Когда в полдень припекло, аждая сказала:
— Отпусти меня, царевич, окунуть бедную голову в озеро, и тогда я заброшу тебя в небеса.
А царский сын ей ответил:
— Э, аждая, не мели вздора: кабы меня царская дочка поцеловала в лоб, я бы тебя еще выше забросил.
Тут аждая вырвалась и скрылась в озере.
Под вечер царевич умылся, поправил на себе одежду, сокола посади на плечо, взял хортов, волынку сунул под мышку — гонит овец в город и наигрывает на волынке. Как пришел в город, все люди сбежались посмотреть на чудо: пастух вернулся! А прежде ни один пастух с озера не возвращался.
Наутро царевич собрался и снова пошел с овцами прямо к озеру. А царь послал за ним двух конников, чтобы они тайком подсмотрели, что он будет делать: те и поднялись на высокую гору, откуда хорошо будет видно. Пастух, как пришел, укрыл хортов и волынку за колодиной, сокола посадил на нее, засучил штаны и рукава, забрел в озеро и закричал:
— Эй, аждая, аждая! Выходи на поединок еще померяться силой, коли ты не баба!
Аждая отозвалась:
— Иду, царевич, иду.
Прошло немного времени, вот и аждая — огромная, страшная, мерзкая! Ухватились они за пояса и боролись летний день до полудня. Когда в полдень припекло, аждаясказала:
— Отпусти меня, царевич, окунуть бедную голову в озеро, и тогда я тебя заброшу в небеса.
А царский сын ей ответил:
— Э, аждая, не мели вздора; кабы меня царская дочка поцеловала в лоб, я бы тебя еще выше забросил.
Туг аждаявырвалась и скрылась в озере.
Под вечер царевич снова погнал овец домой и заиграл па волынке. Как вошел он в город, весь город поднялся посмотреть на диво дивное — пастух всякий вечер возвращается, а прежде никому не удавалось. А те два конника еще раньше царевича приехали к царю и рассказали все по порядку, что слыхали и видали. Тут царь увидел, что пастух вернулся домой, позвал к себе дочь, рассказал ей, что и как, и велел:
— Завтра пойдешь с пастухом на озеро и поцелуешь его в лоб.
Как заслышала она это, зарыдала и стала отца умолять:
— Ведь у тебя никого на свете нет, кроме меня, и тебе не жаль, что я погибну?
Отец принялся ее ободрять:
— Не бойся, дочь моя, видишь, мы сменили столько пастухов, и кто ни пойдет на озеро, ни один не ворочался, а он вот уже два дня с аждаей борется, никакого худа с ним не приключилось. Коли бог поможет, одолеет он эту аждаю. Только ты пойди завтра с ним, — может, он избавит нас от этой напасти, что погубила столько людей.
Наступил белый день, рассвело, и солнце встало, пробудился пастух, пробудилась и царевна, и стали они собираться на озеро. Пастух веселый, веселей, чем обычно, а царская дочь печальна, слезы проливает. Пастух ее утешает:
— Государыня сестрица, прошу тебя, не плачь, сделай, как скажу, когда настанет время, — подбеги, поцелуй меня и ничего не бойся.
Погнали они овец, пастух идет веселый, весело наигрывает на волынке, а девушка идет рядом и все плачет, и он то и дело перестает играть и уговаривает:
— Не плачь, золотко, не бойся ничего!
Как пришли к озеру, овцы сразу разбрелись вокруг озера, царевич посадил сокола на колодину, хортов и волынку укрыл за колодиной, засучил штаны и рукава, забрел в воду и закричал:
— Эй, аждая, аждая! Выходи еще раз на поединок померяться силой, коли ты не баба!
Аждая отозвалась:
— Иду, царевич, иду.
Прошло немного времени, н вот показалась аждая — огромная, страшная, мерзкая! Как аждая вышла, ухватились они за пояса и боролись летний день до полудня. Когда в полдень припекло, аждая сказала:
— Отпусти меня, царевич, окунуть бедную голову в озеро, чтоб я забросила тебя в небеса.
А царевич ей ответил:
— Э, аждая, не мели вздора: кабы меня царская дочь поцеловала в лоб, я бы тебя еще выше забросил.
Едва он это сказал, как царская дочь подбежала и поцеловала его в щеку, в глаз и в лоб. Царевич размахнулся и кинул аждаю в небо. И аждая, как упала на землю, так и разбилась вдребезги. А как разбилась, из нее выскочил дикий кабан и бросился бежать. Царевич крикнул пастушьим собакам:
— Держи, хватай!
Псы побежали за кабаном, догнали его и тут же разорвали. Но из кабана выскочил заяц и понесся через поле. Царевич спустил гончих псов:
— Держи, хватай!
Гончие погнались за зайцем, схватили его и разорвали. Но из зайца вылетел голубь. Царевич выпустил сокола, сокол поймал голубя и принес царевичу прямо в руки.
Царевич взял голубя, распорол его, а в голубе воробей — он хвать воробья. Схватил воробья и говорит ему:
— А теперь говори, где мои братья.
А воробей ему ответил:
— Скажу, только ты мне ничего худого не делай. Рядом с городом твоего отца есть водяная мельница, а в той мельнице три лозы. Сруби эти три лозы и стукни ими по корням. Тут же откроются железные двери громадного подземелья. В том подземелье столько людей, — старых и малых, богатых и бедных, знатных и незнатных, женщин и девушек, — что ими можно заселить целое царство. Там и твои братья.
Только воробей это сказал, царевич схватил его за горло и задушил.
А царь сам выехал и поднялся на ту гору, откуда конники следили за пастухом, и видел все, что произошло.
К тому времени, как пастух убил аждаю, стало смеркаться, он умылся, посадил сокола на плечо, взял хортов, сунул волынку под мышку, заиграл на ней и погнал овец к царскому дому, а царевна идет рядом с ним и все еще никак от страха не опомнится. Как пришел в город, весь город сбежался посмотреть на чудо. Царь, который с горы видел его богатырство, позвал его к себе и отдал ему свою дочь. Их тут же в церкви обвенчали и свадьбу сыграли.
Потом царевич рассказал, кто он и откуда, и царь и весь город еще больше обрадовались. А когда царевич захотел ехать домой, царь дал ему много провожатых и снарядил в дорогу. Как подъехали они к той водяной мельнице, царевич остановил провожатых, вошел в мельницу, срубил три лозы, ударил ими по корням — и железные двери сразу же отворились. Он — туда, а в подземелье — людей со всего света! Царевич велел им выходить по одному и идти, кто куда пожелает, а сам встал у дверей. И стали люди выходить один за другим, вот и его братья вышли, они обнялись и поцеловались. Когда все люди вышли, они поблагодарили его за спасение и разошлись по домам. А царевич со своими братьями и молодой женой поехал домой к отцу. И после жил и царствовал до конца дней своих (1627: с.369-375).
Аждая — в фольклоре южных славян змееподобный дракон с несколькими головами, обитающий в озерах и глубоких водах
Перевод с сербскохорватского Ю.Смирнова.
Сказка из сборника Вука Караджича "Српске народне приповијетке" (1870). Самозапись Груйо Механджиича. С ним в 1829 году В.Караджич лежал в лазарете в Земуне, под Белградом. Убедившись в том, что этот мелкий торговец — хороший сказочник и знаток песен, собиратель упросил его сделать самозаписи своих текстов, что тот и исполнил. Этот его текст представляет собой соединение сюжетов, известных и по восточнославянским сказкам «Победитель змея» и «Кощей Бессмертный».
"The Dragon and the Prince" or "The Prince and the Dragon" is a Serbian fairy tale collected by Vuk Karadžić. Andrew Lang took the text from A.H.Wratislaw's "Sixty Folk-Tales from Exclusively Slavonic Sources" (1890) and included it in "The Crimson Fairy Book" (1903).
Comments
Отправить комментарий